Kan­ta­tu­tor Ne­nad Ma­rić, po­zna­ti­ji pod pse­u­do­ni­mom Kralj Čač­ka, na odu­še­vlje­nje brojnih fa­no­va u Pod­go­ri­ci, na­po­kon je na­stu­pio u glav­nom gra­du Cr­ne Go­re. Pu­bli­ka je na­pu­ni­la „Strit bar” do po­sljed­njeg mje­sta da bi ču­la Kra­lja Čač­ka, tre­nut­no jed­nu od naj­ve­ćih sen­za­ci­ja srp­ske mu­zič­ke sce­ne, ko­ja osvo­ja pu­bli­ku mje­ša­vi­nom dže­za, ro­ken­ro­la i šan­so­na. Ta­ko je ne­kru­ni­sa­ni kralj me­lan­ho­lič­nog zvu­ka na­kon nik­šić­kog Be­dem fe­sta po­no­vo do­šao u Cr­nu Go­ru.
Ma­rić, ili­ti Kra­lja Čač­ka, ro­đen je, na­rav­no, u Čač­ku. Iako je po obra­zo­va­nju li­kov­ni umjet­nik sa di­plo­mom be­o­grad­skog Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti, ipak je oda­brao pje­smu. Za­hva­lju­ju­ći svom mu­zič­kom sti­lu i jed­no­stav­nom, a oso­be­nom po­ja­vom, Kra­lja Čač­ka otvo­rio je se­bi vra­ta mno­gih sce­na i fe­sti­va­la. To­kom 2017. svi­rao na naj­ve­ćim fe­sti­va­li­ma u ze­mlji i re­gi­o­nu, kao što su Eg­zit, Ar­se­nal fest, Ar­lemm, Kon­cert go­di­ne... ali i kao spe­ci­jal­ni gost Dar­ka Run­de­ka pred vi­še od 10.000 gle­da­la­ca na Ta­šmaj­da­nu. Za mno­ge po­sje­ti­o­ce nje­go­vih kon­ce­ra­ta, di­le­me ne­ma - Kralj Čač­ka je­ste ne­kru­ni­sa­ni vla­dar mu­zi­ke ko­ju je te­ško svr­sta­ti u ne­ku ka­te­go­ri­ju.
Nje­go­va in­spi­ra­ci­ja le­ži u onom, za mno­ge, sa­vr­še­nom skro­vi­štu, iz­me­đu naj­du­bljih emo­ci­ja i umjet­no­sti svi­ra­nja, iz­me­đu no­ći u za­di­mlje­nom ba­ru i ju­tra ko­je mi­je­nja sve, iz­me­đu mu­zi­ke pu­tu­ju­ćih tru­ba­du­ra i ta­na­nih džez me­lo­di­ja. Iz tog skro­vi­šta Kralj Čač­ka iz­la­zi na glav­nu uli­cu i vo­di nas sa so­bom na put oko svi­je­ta. Ni­je ma­li broj onih ko­ji ga na­zi­va­ju „Srp­skim Tom Vej­tsom”.
Na mu­zič­ku sce­nu je stu­pio sin­glom „Moj Ava­tar”. Dvi­je go­di­ne i vi­še de­se­ti­na kon­ce­ra­ta ka­sni­je, ob­ja­vio je pr­vu zbir­ku po­e­zi­je „Na mar­gi­ni”, a par mje­se­ci na­kon to­ga i pr­vi stu­dij­ski al­bum „Ze­mlja sno­va”. Usko­ro Kra­lja Čač­ka sa svo­jim ben­dom tre­ba da uđe u stu­dio i poč­ne sa sni­ma­njem no­vog al­bu­ma. Do ta­da će odr­ža­ti još par kon­ce­ra­ta.
Dva kon­cer­ta, ni­je to ma­lo. Da li Vas je iz­ne­na­di­la po­pu­lar­nost u Pod­go­ri­ci?
– Da bu­dem iskren, iz­ne­na­di­li su me i dva ras­pro­da­ta kon­cer­ta i po­pu­lar­nost kod ov­da­šnje pu­bli­ke. S ob­zi­rom na to da do sa­da ni­sam pje­vao u Pod­go­ri­ci, već sa­mo u Nik­ši­ću na Be­dem fe­stu, ovo je pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. To mi je bi­la do­dat­na mo­ti­va­ci­ja za ve­če­ras.
Ipak, na po­pu­lar­nost ste mo­ra­li do­sad na se na­vik­ne­te. Kralj Čač­ka je u po­sled­nje vri­je­me jed­na od naj­ve­ćih mu­zič­kih sen­za­ci­ja u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu.
– Po­sli­je al­bu­ma „Ze­mlja sno­va”, ko­ji je iza­šao kra­jem pro­šle go­di­ne, vi­še se ču­lo za mo­ju mu­zi­ku, pa me mno­go vi­še lju­di tra­ži, što me, i tje­ra da idem da­lje. Mu­zi­ku pi­šem da bi je dru­gi ču­li, i za­to mi je dra­go što pu­bli­ka ta­ko re­a­gu­je na mo­je pje­sme.
Ju­go­sla­vi­ja je ima­la iz­u­zet­nih kan­ta­u­to­ra, ko je od njih Vaš uzor?
– Oni su za me­ne vi­še kao in­spi­ra­ci­ja. Sva­ka mu­zi­ka ko­ju slu­šam, od ra­nog ra­nog blu­za, dže­za, pre­ko tih ve­li­kih ime­na Bo­ba Di­la­na, To­ma Vej­tsa, pa na­ših Ar­se­na De­di­ća, Džo­ni­ja Štu­li­ća... Ma, ima ih do­sta. In­spi­ri­šu me da stva­ram ovo što od mene možete čuti.
Ka­ko je Kra­lja Čač­ka na­stao, s ob­zi­rom na to da je po­ras­tao de­ve­de­se­tih, epo­hi tur­bo­fol­ka i kva­zi­za­bav­nja­ka?
– Mo­ja mu­zi­ka je ne­ka vr­sta ot­po­ra toj mu­zi­ci. Za­pra­vo, ma­nje je pro­test a vi­še ne­što dru­ga­či­je. Da­kle, dru­ga­či­je od ono­ga či­me nas bom­bar­du­ju sa po­je­di­nih te­le­vi­zi­ja. Ni­sam ja je­di­ni, ima do­sta lju­di ko­ji ra­de i stva­ra­ju ne­što dru­ga­či­je. Po­treb­no je da lju­di obra­te pa­žnju, pro­duk­ci­ja une­se ma­lo lo­gi­ke u tu sce­nu, mu­zič­ka in­du­stri­ja uba­ci ma­lo svog ka­pi­ta­la da bi to mo­glo da funk­ci­o­ni­še, i to je to. E, sad da li je mo­gu­će da ta sce­na pre­vla­da, to je pi­ta­nje.
Ipak, či­ni se da se sce­na sve vi­še raš­či­šća­va?
– Ne znam baš, ne gle­dam te­le­vi­zi­ju, i ne pra­tim cje­lo­kup­nu mu­zič­ku pro­duk­ci­ju da bi iz­veo ta­kav za­klju­čak. Na ne­ki na­čin sam se dis­tan­ci­rao.
Sma­tra­te li da ste dio estra­de, ili to ni­je to?
– Ni­sam dio estra­de. Ne znam ka­ko to dru­gi lju­di vi­de, ali ja sma­tram da ova estra­da ni­je za me­ne.
Sve nas kop­ka jed­no pi­ta­nje: Za­što Kralj Čač­ka?
– Za­to što sam ja iz Čač­ka, a na tur­skom to je na­ziv za bla­to. Ne­ma to ve­ze sa ge­o­po­li­ti­kom i stra­te­gi­jom, ne­go je to ana­gram, kao ne­ki je­zič­ki re­bus ko­jim bi tre­bao da po­ša­lje po­ru­ku da tre­ba da ovla­da­mo sop­stve­nim bla­tom. To je jed­no od či­ta­nja, a ni­je u pi­ta­nju ni­ka­kav lo­kal-pa­tri­o­ti­zam, ili bi­lo ka­kav dru­gi pa­tri­o­ti­zam.
S.TER­ZIĆ-S.ĆET­KO­VIĆ